Закон о одржању механичке енергије

Закон о одржању механичке енергије

Енергија се не може добити, нити изгубити. Она се претвара из једног у други облик. У случају механичке енергије ако нема довођења нити одвођења енергије, она се претвара из кинетичке у потенцијалну енергију и обрнуто. Овај закон се може написати у облику:

E = Ep+Ek=const

прелазак кинетичке у потенцијалну , и потенцијалне у кинетичку енергију

 

Закон одржања механичке енергије

кинетичка енергија ветра

Облици енергије

Енергија се може појавити у неколико облика:

потенцијална енергија: постоји као последица положаја који објекат има у односу на друге објекте;
кинетичка енергија: која је последица кретања тела;
хемијска енергија: која је последица хемијских веза међу атомима супстанце објекта;
електрична енергија: која је последица наелектрисања објекта;
топлотна енергија: постоји као последица загрејаности тела;
нуклеарна енергија: која постоји као последица нестабилности атомских језгара објекта
електромагнетна енергија: је енергија зрачења, што може бити светлост, радио-таласи или други појавни облик истог феномена електромагнетног зрачења.

Претварање енергије

Један облик енергије се може претворити у други; на пример, батерија претвара хемијску енергију (Лекланшеовог елемента) у електричну енергију, која се потом може претворити у топлотну (или светлосну – што је електромагнетна енергија). Слично, потенцијална енергија се претвара у кинетичку енергију воде која окреће турбину, која се потом претвара у електричну енергију посредством генератора. Приликом претварања енергије важи закон о одржању енергије.

Закон одржања енергије

Закон одржања енергије тврди да се у затвореном систему не може мењати укупан износ енергије, он остаје константан. Овај закон је последица транслационе симетрије времена, што значи да физички процес не може зависити од тренутка почетка процеса на временској оси. Неки рад (значи и облици енергије) нису лако мерљиви без присуства посматрача.

текст преузет са ВИКИПЕДИЈЕ

Anegdote o Ajnštajnu

Šta je to relativnost

Alberta Ajnštajna su često pitali da objasni generalnu teoriju relativnosti.

“Stavite vašu ruku na vrelu ringlu, držite je jedan minut i izgledaće kao ceo sat”, reče on jednom. “S druge strane, sedite s lepom devojkom i jedan sat će izgledati kao minut. To je relativnost”.

Ispit

Alberta Ajnštajna je jednog dana posetio jedan od njegovih studenata.

“Pitanja na ovogodišnjem ispitu su ista kao i na prošlogodišnjem!”, uzviknu mladić.

“Jeste”, odgovori Ajnštajn, “ali ove godine su svi odgovori različiti”.

Budućnost

Ajnštajna su jedne prilike pitali da nešto kaže o predviđanju budućnosti.

“Nikad ne brinem o budućnosti jer dolazi isuviše brzo”, odgovorio je on.

Evolucija fizike

Kada je objavljena knjiga Alberta Ajnštajna i Leopolda Infelda Evolucija fizike, novinari Njujork Tajmsa su posetili Ajnštajna sa molbom da im kaže nešto o knjizi. Odgovor Ajnštajna je bio telegrafski:

“Sve što bih mogao reći o knjizi, napisano je u njoj samoj.”

Ajnštajn i Čaplin

Albert Ajnštajn je rado gledao junaka sa ekrana, Čarlija Čaplina. U jednom pismu Čaplinu je napisao:

“Vaš film Zlatna groznica svakom je razumljiv u celom svetu i Vi ćete u svakom slučaju postati poznat čovek”.

Na to je Čaplin ovako odgovorio:

“Ja se Vama još više divim. Vašu teoriju relativnosti niko ne razume na svetu, a Vi ste ipak poznat čovek.”

preuzeto sa VIVA FIZIKA

Pavle Savić, srpski fizičar

Savić je rođen u 10. januara 1909. u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma.

Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendijufrancuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institut za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačkeradioaktivnostineutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi.

Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi,atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosnoosmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša sličnoaktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana.

Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu [1]. Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija.

Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta.

Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana.

Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju.

Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta.

Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima.

Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifruVrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi.

Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.

Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine.

Bio je predsednik Srspke akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994.

tekst preuzet sa Vikipedije

Energija se nalazi svuda oko nas..Ona nikad ne može nestati,već samo može preći iz jednog oblika u drugi.

Energija je sposobnost nekog tela da izvrši rad.Što je energija veća,telo je sposobnije da vrši veći rad.Nosi mernu jedinicu džul [J],po čuvenom engleskom fizičaru James Prescott Joule-u.Vršenje rada može se predstaviti na mnogo načina: promena brzine kretanja,promena temperature,oscilacije,promena položaja..

Dva tipa energije koji se često pominju jesu:

  1. Kinetička energija
  2. Potencijalna energija

             Kinetička energija:

Za kinetičku energiju možemo reći da je ona “posledica“ kretanja nekog tela.

Kinetička energija je rad koji treba uložiti da bi se telo iz mirovanja ubrzalo do neke brzine.

Telo mase m koje se kreće brzinom V ima kinetičku energiju.

E_k = \begin{matrix} \frac{1}{2} \end{matrix} mv^2

Gde je:

Ek – kinetička energija tela

m – masa tela

V – brzina tela

Potencijalna energija:

Potencijalna energija jeste energija koju telo poseduje na nekom položaju (visini) h. Zavisi direktno od mase tela,gravitacionog ubrzanja,i položaja tela.

Uzimajući da je gravitaciona sila konstantna (na visinama koje su relativno male u odnosu na Zemljinu površinu), rad izvršen pri podizanju tela jednak je proizvodu gravitacione sile i visinske razlike ostvarene podizanjem. Gravitaciona sila koju treba savladati jednaka je proizvodu mase tela i gravitacionog ubrzanja, te je potencijalna energija tela  Ep, data izrazom

    Ep = mgh  

gde je:

m masa tela,
g ubrzanje zemljine teže (približno 9,81 m/s2 na nivou mora),
h visina na koju je objekat podignut, u odnosu na referentni nivo (što može biti površina zemlje ili veoma često nivo mora).

Elastična potencijalna energija je energija koju ima elastično telo kada ga se elastično deformiše.Ako se elastično telo stegne ili rastegne i pri tome mu se promeni dužina za x onda ono ima elastičnu potencijalnu energiju koja je:

Gde je:

Ep – potencijalna energija tela

k – koeficient elastičnosti tela

x – elongacija odnosno pomak iz ravnotežnog položaja